Prijemni ispit, pa, to je nešto na šta vrlo često pomislim. Moja dugogodišnja želja bila je da upišem Fakultet političkih nauka, smer za međunarodne odnose i diplomatiju. Tokom čitavog perioda mog gimnazijskog obrazovanja, maštao sam o tome. Čitao sam spoljno-političke rubrike raznih domaćih i stranih listova, sa ljudima iz svog okruženja analizirao ključne događaje toga doba iz date oblasti, i s ponosom mogu da istaknem da sam u društvu imao oreol dobrog poznavaoca ondašnjih političkih i vojnih zbivanja u svetu. Pored toga, već od II razreda srednje škole, angažovao sam se u pojedinim nevladinim organizacijama, ne bih li što ranije ostvario kontakte sa ljudima interesovanja sličnih mojima.

Došla je i IV godina srednje škole. U pitanju je društveno-jezički smer Zemunske gimnazije, škole za koju se ni u jednom trenutku nisam pokajao što sam je završio. Već u januaru mesecu 2012. godine, počeo sam sa spremanjem prijemnog ispita. Od ranije mi je bilo poznato gradivo koje je trebalo što bolje pripremiti. Radilo se o istoriji za III i IV razred, sociologiji, te ustavu i pravu građana. Budući da mi je istorija bila omiljeni predmet, ali i najzahtevniji u smislu obima, to sam se prvo na isti i koncentrisao. Priprema je tekla glatko, ali sam najviše problema imao sa sociologijom, naročito kada je u pitanju prvi deo udžbenika.

To znači da sam raspolagao širim znanjem od izvesnog procenta kandidata, čija je prosečna ocena zbog nešto nižih kriterijuma u drugim srednjim školama bila viša od moje, pa im je i početna pozicija na prijemnom ispitu bila bolja od moje.

Redovno se informišući o aktuelnostima na Fakultetu političkih nauka, preko internet stranice tog fakulteta, saznao sam da će se u februaru održavati pripremna nastava za prijemni ispit namenjena budućim brucošima. Na prvi čas pripremne nastave otišao sam pun iščekivanja, i bez ikakvih predstava o onome što me tamo čeka. Ipak, ono šta sam tamo uočio, ni sam nisam mogao da zamislim da ću doživeti. Naime, slušaonica u u kojoj su se držali časovi za buduće studente međunarodnog smera, bila je prepuna. Datu okolnost sam prihvatio kao logičnu, budući da mi je bilo jasno da je konkurencija jaka. Međutim, ono što me je neprijatno iznenadilo bilo je sledeće: Na dati smer konkurisali su brojni pojedinci, koji se osim odličnog proseka iz srednje škole, i samim tim većim brojem polaznih bodova sa kojima su izlazili na prijemni ispit, prema mom ličnom utisku, nisu mogli pohvaliti adekvatnim znanjem, naročito kada je u pitanju istorija. To znači da sam raspolagao širim znanjem od izvesnog procenta kandidata, čija je prosečna ocena zbog nešto nižih kriterijuma u drugim srednjim školama bila viša od moje, pa im je i početna pozicija na prijemnom ispitu bila bolja od moje.

U meni je tada počeo da se javlja crv sumnje. Kroz glavu su mi prolazila brojna pitanja: „Šta ako ne uspem da upišem FPN? Da li je uopšte vredno pokušavati polagati prijemni ispit u prethodno opisanim okolnostima? U slučaju da ne upišem taj fakultet, šta ću raditi tokom čitavog perioda izgubljene godine?“ Bile su tu i mnoge druge nedoumice, kojih se iskreno trenutno ne mogu setiti.

Bilo kako bilo, odlučio sam da pokušam, i od februara počeo sa intenzivnom pripremom. Radio sam pod pritiskom, jer sam bio svestan da ako hoću da zaista studiram FPN, ispit moram da uradim praktično savršeno. Dodatan problem činila je i objektivna okolnost, budući da sam ja potpuno slepa osoba, što bi kada je reč o načinu polaganja ispita, značilo da bi test morao polagati usmeno tj. na način da mi pitanja budu čitana, od strane druge osobe (najverovatnije sa fakulteta), čiji bi zadatak takođe bio i da zapisuje moje izrečene odgovore. Zapravo, u meni se javio strah od samog načina polaganja, i od pogleda te osobe na moje eventualno neznanje. No uprkos svemu, nastavio sam pripreme i tokom aprila i maja. Sa istorijom sam izlazio na kraj, kao i sa sociologijom, ali sa ustavom nije išlo, budući da smo u školi radili po planu jednog udžbenika, a da se prijemni morao spremati na osnovu drugog. Međutim, ni to me nije pokolebalo, pa sam za spremanje materijala iz te knjige odvojio dva ili tri dana u junu.

Zapravo, u meni se javio strah od samog načina polaganja, i od pogleda te osobe na moje eventualno neznanje. No uprkos svemu, nastavio sam pripreme i tokom aprila i maja.

Polovinom tog meseca, zaista sam se ozbiljno zapitao „Da li konkurisati na FPN-u?“ Devet dana pre prijemnog ispita činilo mi se da je odluka konačno doneta. Zaključio sam da ne konkurišem na Fakultetu političkih nauka, i sada je samo ostalo razrešiti dilemu na kom. Filološki sam od početka odbacio, premda iako volim jezike nisam od onih koji imaju strpljenja da prevode sa jednog na drugi, i bave se sitnicama poput pravopisa ili gramatičke tačnosti prilikom konstruisanja rečenica.

Pravni fakultet mi takođe nije bio zanimljiv, budući da sam gradivo koje se na istom obrađuje tada percipirao kao nešto što se nužno doslovno mora učiti napamet. Kako sam osoba po prirodi društveno-humanističkog usmerenja, kao poslednja alternativa ostao mi je Filozofski, i sada sam samo razmišljao o smeru koji je po sadržaju najsličniji Fakultetu političkih nauka. Bila je to smatrao sam sociologija. Odmah sam prijavio ispit za taj smer, i bukvalno osam dana pre prijemnog počeo da ga spremam. Radilo se o udžbeniku iz sociologije za srednju školu, i testu opšte informisanosti. Prijemni se po navedenom redosledu polagao dva dana.

Na polaganje oba testa došao sam sa starijim bratom, a tokom povratka kući, sa testa opšte informisanosti, u kolima sam kao poručenu čuo pesmu „What doesn’t kill you makes you stronger“.

Ispit mi je bio prilagođen na ranije opisani način. Polagao sam u posebnoj sali, u kojoj je pored mene i jedne asistentkinje sa psihologije bio i jedan dežurni profesor čijeg se imena trenutno ne sećam. Moram priznati da je asistentkinja bila zaista prijatna. U slučaju moje nesigurnosti, nije bilo problema pitanje ponoviti nekoliko puta, a dobio sam i produženo vreme trajanja ispita, zbog posebnog načina polaganja. Posle prvog dana ispita, osećao sam veliko olakšanje, najviše jer mi je bilo jasno da sam vrlo dobro uradio ispit iz sociologije, i da mi je ostalo da uradim još samo test opšte informisanosti, za koji realno nije bilo načina da se spremam. Ipak, tog dana na internetu sam pronašao tipična pitanja, i malo ih prošao. Bilo je tu oko sto pitanja, na čiji sam vrlo mali broj znao tačan odgovor. Međutim, sutradan se pikazalo da je test opšte informisanosti bar po mom mišljenju bio lagan, a da se doslovno nijedno pitanje od onih na koja sam odgovarao samo dan pre ispita pripremajući se za isti, nije ponovilo. Na polaganje oba testa došao sam sa starijim bratom, a tokom povratka kući, sa testa opšte informisanosti, u kolima sam kao poručenu čuo pesmu „What doesn’t kill you makes you stronger“.

Rezultate mi je javio otac. Posle svih priprema i peripetija, zaista mi se nije dalo da proveravam rang listu. Nazvao me je, i rekao da sam na poziciji šezdeset i nekoj. Mojoj sreći zaista nije bilo kraja, iako nisam upisao ono što sam godinama želeo.

Sa ove vremenske distance, pomalo se kajem što ipak nisam pokušao da upišem FPN, pa ni vama ne bih savetovao da napravite istu grešku. Sve u svemu, verujem da cete pronaći sebe šta god upisali, i želim vam svima puno uspeha!


Lazar Bulatović, mladi aktivista Društva za akademski razvoj, ljubitelj nemačkog jezika, i uskoro diplomirani sociolog.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *