Taman kada je došlo vreme da zajedno sa svojim drugovima iz srednje, sa kojima sam bio nerazdvojan te četiri godine, proslavim završetak jednog lepog zajedničog perioda, dođe misao o „nekakvom“ prijemnom ispitu, koji je umeo sve te lepe emocije da poremeti.

Tada sam to nazivao „nekakvim“ prijemnim, jer iskreno, nisam imao pojma šta upisati u tom trenutku. Pored tolikih svojih nedoumice, naravno tu se mora javiti, najčesce majka, kao što je bilo i u mom slučaju, koja sve to ukrasi svojim rečenicama: „Sine, nemaš mnogo vremena, sine kreći polako da spremas bilo šta…” i naravno to se sve završava sa onom, „Miljane (prisutnost ozbiljnosti, ako ne i zabrinutosti u govoru), jer sam ti rekla da ne upisuješ gimnaziju, sada moraš nešto upisati ili ćeš ostati na ulici… I tako je sve teklo svojim tokom, vreme je prolazilo, a isti taj Miljan i dalje nije znao šta da upiše.

Iskreno, imao sam otprilike ideju u kom pravcu ću misliti, ali je to nakon srednje škole bilo i suviše preširoko. Nisam od onih, koji su maštali da upišu Pravoslavno-bogoslovki fakultet, a završili na Rudarsko-geološkom, Biološkom ili nekom totalnom suprotnom od njihovih prevashodnih želja… Bilo je tu par opcija, otprilike sve u sličnom pravcu, gde su nijanse odlučivale. Kako je dolazio jun mesec, jedna po jedna je polako otpadala, i bio sam sve više siguran u svoju konačnu odluku.

Bilo je pitanje da li nastaviti stopama roditelja i završiti Pravni fakultet, ili upisati nešto meni tada nepoznato i pronaći sebe u istom.

Sve u svemu, bio sam usresređen na 3 fakulteta. Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka ili Fakultet bezbednosti. Bilo je pitanje da li nastaviti stopama roditelja i završiti Pravni fakultet, ili upisati nešto meni tada nepoznato i pronaći sebe u istom. Što se tiče Pravnog fakulteta, pre svega su me radovali predmeti poput Krivičnog prava, Krivičnog-procesnog, Međunarodnog javnog prava i sličnih. Ali sa druge strane, koja je na kraju i bila presudna, nalazili su se Tradicija, Rimsko pravo, Nasledno, Porodično, Ustavno pravo…i sva ostala prava, koja me mogu slobodno reći, uopšte nisu privlačila. Polako ali sigurno, uz pomoć neke svoje računice, uvideo sam da ima više predmeta koji mi se ne dopadaju, nego ovih meni zanimljivim, i tako je Pravni fakultet otpao iz moje skromne selekcije.

Kako su stvari stajale, odluka se svodila na Fakultet političkih nauka ili Fakultet bezbednosti. Hmm, FPN ili FB ? Sa sadašnje perspektive mi je potpuno jasna razlika, ali mi je tada sve to bilo isto ili barem veoma slično. Ukratko, odluka je pala na Fakultet bezbednosti. Pre svega, predmeti su mi se na prvi pogled činili zanimljivijim nego na FPN-u. Jedino čime sam se vodio prilikom upisa bili su predmeti na određenom fakultetu, odnosno šta ću zapravo izučavati. Nisam bio spreman da prelepi studentski period života protraćim izučavajući nešto što ne volim i gde samim tim neću biti spreman da dam svoj maksimum.

Tog juna 2013. godine, polako sam počeo sa spremanjem prijemnog ispita za Fakultet bezbednosti. U bukvalnom smislu, polako, jer sam spremao čitavih 10 dana, ni manje ni više. Pre toga sam se raspitao i shvatio, iz priča  pojedinih studenata, da je prijemni prilično lak. Imali smo izbor između Psihologije, Sociologije i Ekologije, gde smo morali da izabaremo 2 predmeta koja ćemo polagati. Izabrao sam psihologiju koju sam već imao u gimnaziji i koja mi je išla prilično dobro, i ekologiju, koja je važila za lak predmet za skupljanje poena.

„Ćuti bre Miljane, samo to spremi i biće sve dobro.“

Samo spremanje prijemnog bilo je, može se reći, smešno. I ovako umoran od četiri godine gimnazije, matematičkog smera, tadašnje učenje za prijemni o vrstama roda, ptica, pa i ponekih obala, mi je došlo kao šlag na tortu. S jedne strane, pitao sam se zašto ja ovo učim i zašto se ovo uopšte izučava na ovom fakultetu, dok su sa druge strane dolazili oni momenti, „ Ćuti bre Miljane, samo to spremi i biće sve dobro.“ Tako je i bilo.

Jutro. Naravno, još jedna neprospavana noć pred prijemni, puna raznih iskustava. Veče pred prijemni se nisam baš najbolje osećao… uz sve to, i dalje su odzvanjale rečenice stare dobre majke – kako prijemni ne može da se spremi za 10 dana i kako naravno neću upisati – gde se sve završava sa onim da ću ostati na ulici.

Nikada nisam shvatao, niti primio k sebi ideju da ne treba čitati pred sam prijemni, kolokvijum ili ispit jer će se tako izmešati sve…

Nekako sam se našao ispred fakulteta. Gužva. Jutarnje, neispavane face većine pa tako i mene. Sećam se da su svi čekali ispred ulaza fakulteta dok sam ja u kolima čitao poslednje redove u knjizi i preslišavao se poslednji put pred izlazak na prijemni. Inače, uvek sam tako radio i moram vam priznati da mi se to uvek isplatilo. Nikada nisam shvatao, niti primio k sebi ideju da ne treba čitati pred sam prijemni, kolokvijum ili ispit jer će se tako izmešati sve… Naprotiv, uvek mi je to dobro došlo. Ono čega se dobro sećam jeste da sam u sebi sve vreme pričao kako je ovo poslednji težak korak tog leta i kako me posle toga čeka havarija, što mi je davalo posebni podstrek.

Sledeća scena je moj izlazak sa fakulteta, blagi kez na licu, i neizmerno zahvaljivanje Bogu što sam odabrao da učim sve one podele roda, čavki, ostalih ptica i obala… Bilo je i suviše lako. Sećam se da sam imao nekih 56 poena od 60. Ovu računicu kvarili su moji poeni iz gimnazije, s obzirom da sam vukao jedva 31 poen. Tu dolazi taj trenutak u kome sam se zapitao zašto mi je trebala ta gimnazija i da li će sada neko pitati buduće studente iz Crne Trave (veliki pozdrav za taj predeo, divni ljudi, ali sam čuo da su srednje škole i suviše lake tamo) šta su završili, ili će lepo svi sa „lakšim“ srednjim školama upisati fakultet na budžet, dok ćeš ti Miljane platiti lepih 106.000 dinara (čini mi se da je toliko bilo…). Slične su bile reči one stare dobre moje majke.

Video sam da sam upao, ali ne i na budžet. Usledila je poruka majci pa i svim ostalima. Mislim da je glasila otprilike: „Majka, necu ostati na ulici…:) “

Tako je i bilo. Sledeće čega se sećam jeste da sam prišao velikoj beloj listi na ulaznim vratima fakulteta, na kojoj su se nalazili nekih 900 ljudi otprilike, dok je fakultet primao svega 350. Video sam da sam upao, ali ne i na budžet. Usledila je poruka majci pa i svim ostalima. Mislim da je glasila otprilike: „Majka, necu ostati na ulici…:) “ Znam da sam roditeljima još tada obećao da će tako biti samo prve godina studija i da ću se svake naredne potruditi da tu svotu novca zadržim u njihovim skromnim džepovima. Isto se i desilo. Sve ostale godine sam bio na budžetu, uključujući i treću na kojoj sam trenutno.

Sve u svemu jedan lep period u svakom pogledu. Između one večite nedoumice, da li izabrati ono sto voliš ili ono nakon čega ćeš najverovatnije imati siguran posao u tom trenutku, izabrao sam ono što volim, definitivno, i nisam se ni u jednom trenutku do sada pokajao zbog toga. Nakon svega toga je usledilo i upisivanje Fakulteta političkih nauka, da bih sada završio na istom fakultetu u Beču. Jedino što se u meni promenilo jeste da sam još više zavoleo oblast koju izučavam i da sam u potpunosti spreman da u istoj oblasti nastavim svoje usavršavanje.


Miljan Mikić, aktivista Društva za akademski razvoj. Budući diplomirani menadžer bezbednosti sa posebnim interesovanjem u sferi međunarodne bezbednosti i međunarodnog krivičnog prava. Veliki ljubitelj sporta, životinja i nevladinih organizacija. Veruje u ideje i smatra da je mašta važnija od znanja. Veruje da sve može postići radom i da se svaki trud na kraju isplati. U suprutnom se najverovatnije nisi dovoljno trudio.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *