Jednog dana britanska spisateljica En Morgan shvatila je da većina knjiga na njenim policama predstavljaju dela britanskih ili američkih autora. Tada je sebi postavila zadatak da za godinu dana pročita barem po jednu knjigu iz svake države na svetu. Društvo za akademski razvoj prenosi njenu priču u celosti.

“Pre četiri godine ceo svet se sjatio u London na Olimpijske igre i ja sam mu izašla u susret. Krenula sam na put oko sveta čitajući po jednu knjigu iz svake od 196 nezavisne države sveta – plus jedne teritorije koju su izabrali posetioci mog bloga.

Čitala sam priče iz Svazilenda, roman iz Nikaragve, knjigu iz Bruneja…shvatate već princip.

Nije bilo lako – prema podacima istraživanja platforme za razmenu literature pod nazivom Literature Across Frontiers (Literatura preko granica) samo 4,5% književnih dela iz oblasti poezije, fantastike i drame se prevede i objavi u Velikoj Britaniji. Kao što i sami znate, postoji pregršt jezika koji nemaju nikakve sličnosti sa engleskim. Takođe, postoje i mala ušuškana mesta poput Naurua i Tuvalua (za koja nisam ni znala), gde se ni ne zapisuje toliko toga.

Uglavnom sam se držala britanskih i severnoameričkih pisaca, povremeno čitajući dela južnoafričkih, australijskih i indijskih. Moje znanje svetske literature bilo je sramotno anglocentrično.

U nekim zemljama postoji kultura koja isključuje bilo kakvo zapisivanje, već se oslanja samo na usmeno pripovedanje. Druge države imaju vlade koje ne vole da se dela njihovih književnika nađu van granica, kako ne bi slučajno pokvarila zapadnjake.

Takođe, tu je i čitav problem definisanja nacionalne književnosti uopšte. Da li se ona ogleda po tome gde je rođena osoba koja piše? Da li je to književnost koja je nastala u toj zemlji? Da li može da se tiče neke druge države?

Iskreno, nisam znala. Međutim, nadala sam se da ću usput shvatiti odgovor na neka pitanja.

Ono čega sam odmah bila svesna, bilo je da to ne mogu sama da uradim. Kao što znaju svi oni koji prate moj blog, uglavnom sam se držala britanskih i severnoameričkih pisaca, povremeno čitajući dela južnoafričkih, australijskih i indijskih. Moje znanje svetske literature bilo je sramotno anglocentrično.

Zato sam se obratila za pomoć. Pozvala sam svoju publiku da mi kaže šta je super za čitanje u Rusiji, šta je najnovije u Malaviju, kao i šta je najpopularnije na Islandu. Knjige su mogle da budu klasici ili trenutni hitovi. Mogle su da sadrže sve od starih bajki do marketinških trijumfa. Romani, kratke priče, memoari, biografije, narativne poeme ili mešavina svega toga. Sve što sam tražila bilo je da knjiga može da se smatra delom književnosti neke države na svetu – a da, kao i to da je knjiga zaista dobra.

Knjige iz Srbije: “Roman o Londonu”“Seobe”, Miloš Crnjanski; “Mamac”, David Albahari; “Hazarski rečnik”, Milorad Pavić; “Komo”, Srđan Valjarević

Ukoliko vas zanima nešto više o mojoj pustolovini, pogledajte moj snimak sa TED-a ispod ili jednostavno pogledajte spisak zemalja i knjiga koje sam pročitala.”


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *